Dok udišem vlažan vazduh pomiješan sa mirisom pomalo
ustajalog betona, osjetim bockanje kiše na licu. Duva prohladan vjetar i ledeni
vazduh reže kožu potpuno mokru od kiše. Otvaram ulazna vrata i polako se penjem. Uzastopno lupkanje cipela odbija se od meremerne zidove, stvarajući
neprirodnu buku. Koraci prestaju i opet mrtvilo. Prolazi par trenutaka prije
nego što se začuje zveckanje ključeva, okretanje brave i škripa teških
hrastovih vrata. Ulazim u stan, spokojnu tišinu prekida rad ventilatora.
Skidam mokru odjeću i oblačim udobnu flanelsku košulju, prelazim rukom kroz
mokru kosu i ulazim u kuhinju. U mrko sivu šolju, ubacujem kesicu zelenog čaja
i prelivam je vrelom vodom. Spuštam venecijanere i soba postaje mračnija. Ispijam gutlja čaja i udubljujem se u Fukojaminu knjigu “Kraj
istorije i poslednji čovjek” dok se u pozdini vrte neodoljivi zvuci džeza.
Нема коментара:
Постави коментар